AMADEUS - NIŠ
Naslovna O nama Treneri Članovi kluba Slike Aikido Realni aikido Kontakt
 

 

 

Aikido

Šta je aikido?

"Kad god se pokrenem, to je aikido."
O Sensei, Morihei Uešiba

Aikido je japanska borilačka veština koju je razvio Morihei Uešiba (često nazivan "O Sensei" ili "Veliki učitelj"). Mehanički gledano, to je veština koja obuhvata bacanja i poluge, koje su izvedene iz džiu-džice i neka bacanja i druge tehnike izvedene iz kendžucu-a. Aikido se ne fokusira na udarce i udaranje protivnika, već pre na upotrebu energije napadača radi dobijanja prevlasti nad njima, a u cilju njihovog odbijanja. To nije statička veština, već veština bazirana na pokretima i njihovoj dinamici.

Nakon detaljnijeg proučavanja, stručnjaci će pronaći u aikidou ono što im je potrebno, bilo da je to primenljiva tehnika samoodbrane, duhovno prosvetljenje, fizičko zdravlje ili smirenost. O Sensei stavlja akcenat na moralne i duhovne aspekte ove veštine, ističući i razvoj harmonije i mira. "Put harmonije duha" je jedan način prevoda aikidoa na engleski jezik. To je i danas opis aikidoa, iako različiti stilovi manje ili vše naglašavaju duhovne aspekte. Iako ideja borilačke veštine koja teži miru i harmoniji može da zvuči paradoksalno, to je osnovno načelo ove veštine.

Možemo pokušati da aikido definišemo određenim brojem reči, ali to ne bi bilo pravedno, pa ćemo prepustiti aikidokama da sami proniknu u srž aikidoa.

Koji različiti stilovi aikidoa postoje?

Ne postoje stilovi u aikidou. To je kao kolač od sira. Možete ga seći na kockice ii kriške, ili samo prionuti viljuškom na njega, ali on je i dalje kolač od sira!

Aikido je prvobitno razvio jedan čovek, O Sensei. Mnogi studenti koje je on podučavao, odlučili su da prošire znanje aikidoa otvaranjem sopstvenih "dodžoa". Zbog dinamične prirode aikidoa, mnogi studenti su ga tumačili na sebi svojstven način. Tako su se rodili različiti stilovi aikidoa. Glavni su ovde nabrojani uz kratko objašnjenje o njihovim karakteristikama. Svaki stil ima sopstvene jače i slabije strane, ali svi su duboko ukorenjeni u osnovnom konceptu koji čine aikido jedinstvenom veštinom. Nijedan ne bi trebalo da se smatra superiornim u odnosu na drugi, već pojedinac mora da pronađe stil koji mu najviše odgovara.

Koji god stil izaberete, odabrani instruktor će vas podučavati njegovim tumačenjem, a vi ćete sami razvijati sopstveni aikido. Može se reći da postoji onoliko stilova aikidoa koliko i stručnjaka aikidoa.

Pošto bi ovaj spisak bio veoma dugačak, ograničićemo se na osnovne stilove koji jasno vode poreklo od Uešiba O Sensei. Podela na kategorije je proizvoljna.

"Stare" škole

Aiki-Budo
Ovo ime je dato veštini koju je O Sensei podučavao u svojim počecima. Po stilu je veoma bliska prethodnim oblicima džicua kao što su Daito-ryu Aiki-Jutsu. i smatra se jednim od težih obilika aikidoa.
Većina prvih učenika O Sensei-a je počela u ovom periodu i veliki deo prekomorskih podučavanja je bio upravo ovog stila (npr. učenja Abe Sensei-a u Velikoj Britaniji, 50-ih godina XX veka).

Yoseikan
Ovaj stil je razvio Minoru Močizuki, rani učenik O Sensei-a i takođe Jigoro Kano Sensei u Kodokanu.
Uključuje elemente aiki-budo-a zajedno sa aspektima karatea, džudoa i drugih veština.

Yoshinkan
Pokojni Gozo Šioda je podučavao ovaj stil. Šioda Sensei je studirao sa O Sensei-em od sredine 30-ih godina XX veka. Nakon rata, pozvan je da podučava i oformio je organizaciju pod imenom jošinkan. Za raliku od mnogih kasnijih udruženja, jošinkan je oduvek održavao prijateljske odnose sa Aikikai-em i tokom i nakon života O Sensei-a.
Jošinkan je teži stil aikidoa, vezan za praktičnu efikasnost i fizički snažne tehnike. Mnogi ogranci japanske policije su podučavane ovim stilom.
Internacionalna organizacija vezana za jošinkan stil aikidoa je poznata pod imenom Yoshinkai, i ima aktivne ogranke širom sveta. Poslednjih godina, uglavnom iz političkih razloga, razvilo se mnogo dodatnih ogranaka ovog stila.

"Savremene" škole

Ovde su uvršćene mnoge varijante koje se danas podučavaju. Većinu ovih "stilova" podučavaju razni stariji učenici O Sensei-a, sa razlikama koje se pojavljuju nakon smrti osnivača. Mnogi tvrde da podučavaju upravo veštinu kojom ih je učio O Sensei, i to je verovatno tačno iako jedni sa drugima imaju vrlo malo zajedničkog.
Mnogi od nas imaju predrasude o različitim stilovima, ali mogu da prepoznaju da svi oni imaju svoje jače i slabije strane iz kojih možemo mnogo naučiti.

"Tradicionalne" škole

Aikikai
Aikikai je uobičajeno ime za stil koji predvodi Moriteru Uešiba, O Sensei-ev unuk, podučavan pod nadzorom internacionalne aikido federacije. Mnogi smatraju ovu školu glavnim pravcem u razvoju aikidoa.
U stvarnosti, ovaj "stil" je više pokroviteljstvo nego specifičan stil, jer izgleda mnogi pojedinci u organizaciji podučavaju na različite načine. Uešiba Sensei podučava aikido koji je uglavnom opširan i u stalnom toku, sa naglaskom na standardni program i sa malo ili nimalo treninga sa oružjem. Drugi učitelji pod pokroviteljstvom Aikikai-a (kao što je Saito Sensei) stavljaju mnogo veći akcenat na vežbe sa oružjem.

Iwama-ryu
Ovaj stil podučava Morihiro Saito, sa osnovom u Ivama dodžo, koji se uopšteno smatra stilski dovoljno različitim od glavnog pravca Aikikai koji je posebno imenovan, iako i dalje deo Aikikai.
Saito Sensei je dugo vremena O Sensei-ov učideši, počev od 1946. godine pa sve do njegove smrti. Mnogi smatraju Saito Sensei-a učenikom koji je proveo većinu vremena učeći uz O Sensei-a. Saito Sensei kaže da pokušava da očuva i podučava veštinu baš kako je njega učio Osnivač. Tehnički gledano, Iwama-ryu podseća na aikido koji je O Sensei podučavao ranih 50-ih godina XX veka, većinom u Ivama dodžo-u. Ponuda tehnika je veća nego kod drugih stilova, sa velikim naglaskom na vežbe sa oružjem.

"Ki" škole

Jedna od najprimetnijih podela u svetu aikidoa se desila 1974. godine kada je Koiči Toheu, tadašnji glavni instruktor u Aikikai, napustio organizaciju i osnovao Ki no Kenkzukai da bi predavao aikido, sa naglaskom na konceptima Ki. Od tada, bilo je veoma malo interakcije između tradicionalne škole i škole Ki.
Sve ove veštine se nazivaju ki aikido, iako nemaju puno toga zajedničkog.

Shin-shin Toitsu Aikido
Koiči Tohei je osnovao ovaj stil - aikido sa sedinjenim umom i telom. Tohei Sensei ističe razumevanje koncepta Ki i razvitka tog aspekta nezavisno od aikido treninga a radi opšteg zdravlja i primene u svakodnevnom životu.
Ovaj stil je jedan od najblažih i karakterišu ga blagi pokreti koji često uključuju skakanje ili poskakivanje uz pokrete. Većinu škola ne interesuju praktične primene tehnika, već ih smatraju samo vežbama za dalji razvoj Ki.
Tohei Sensei se poslednjih godina sve više udaljava od aikidoa i isključivo se posvećuje treniranju Ki. Najnovije vesti su da je Ki no Kenkjukai pokrenuo incijativu za preobraćanje Shin-shine Titsu Aikido u međunarodni takmičarski sport.

"Sportski " stilovi

Jedna od prekretnica u istoriji aikidoa se dogodila tokom života O Sensei kada je Kenji Tomiki predložio racionalizaciju treninga aikidoa, primenom kata i takmičenja. Od tada, nije bilo puno dodirnih tačaka između škola Tomiki i glavnog pravca škola aikidoa.
Poslednjih godina, veliki broj ogranaka Tomiki-ryu je napustilo ideju o takmičenjima.

Tomiki-ryu
Kenji Tomiki, osnivač ovog stila,  je učenik O Sensei-a i Jigoro Kano-a, osnivača džudoa. Tomiki Sensei je smatrao da bi se racionalizacijom treniranja aikidoa, i poštovanejm principa džudoa koje je praktikovao Kano Sensei, aikido lakše podučavao, pogotovo na japanskim univerzitetima.
Pored toga, verovao je da bi uvođenjem elementa nadmetanja, trening bio oštriji i usredsređeniji, jer više nije bio primenjivan u pravoj borbi.
Upravo zbog toga je došlo do razlaza sa O Sensei-em, koji je čvrsto verovao da pri treniranju aikidoa, takmičenje ne treba da bude prisutno.
Tomiki-ryu je karakterističan zbog upotrebe kata (predodređenih oblika) u podučavanju i po održavanju takmičenja sa borbom gumenim noževima i golih ruku.

Može li se aikido primeniti u samoodbrani?

"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes,
oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah,
zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se
neznalice bore da bi pobedili"

Da, aikido može biti veoma efektivan oblik samoodbrane. Međutim, dosta vremena i truda može biti potrebno pre nego što se aikido (ili bilo koja dtuga borilačka veština) može efikasno upotrebiti u situaciji samoodbrane.

Da li je više vremena potrebno za učenje i primenu aikidoa od drugih borilačkih veština?

"Kad biste znali koliko mi je vremena
bilo potrebno da bih stekao svoje umeće,
ne bi delovalo tako čudesno."
Mikelanđelo

Jednostavan odgovor bi bio "da". Nakon godinu dana treniranja karatea, tekvonda ili kempoa, možete se boriti mnogo bolje nego pre. Potrebno je više od godinu dana da biste mogli da se osećate spremnim pri pomisli na primenu aikido tehnika u stvarnim situacijama.
Potpuniji odgovor bi bio "ne", u smislu da mislim da niko ne smatra da je "savladao" neku veštinu. Ako to misli, onda je prestao da se razvija, ili je veština suviše jednostavna. U biografiji Funakošija, zaista steknete utisak da on sebe ne smatra "majstorom" i iznenadilo bi ga da nekom ima takvo mišljenje o njemu.

Jedna stara priča vam može predočiti stavove koje treba primenjivati pri izučavanju borilačkih veština:

Jedan dečak je porputovao Japan da bi došao do škole poznatog učitelja botilačkih veština. Kada je stigao u dodžo, primio ga je Sensei.
"Šta želiš od mene?", pitao ga je učitelj. "Želim da budem Vaš učenik i da postanem najbolji karatista u zemlji. Koliko dugo moram da učim?", dečak je upitao.
"Najmanje deset godina," odgovorio je učitelj.
"Deset godina je puno vremena,"rekao je dečak, "A kad bih učio dva puta više od svih ostalih učenika?"
"Dvadeset godina," reče učitelj.
"Dvadeset godina! A kad bih danonoćno trenirao i davao sve od sebe?"
"Trideset godina,"bio je učiteljev odgovor.
"Kako to da svaki put kada kažem da ću raditi više, kažete mi da će mi biti potrebno još više vremena?" upita dečak.
"Odgovor je jasan. Ako se cilj gleda samo jednim okom, preostaje samo drugo oko da bi se pronašao Put."

Da li je aikido bolji od karatea, džudoa il neke druge borilačke veštine?

"Iako postoji mnogo staza u podnožju planine
svi koji dođu do vrha vide isti mesec."

Ovo je veoma kontroverzno pitanje i dovelo je do mnogo debata u forumima poput rec.martial-arts.
Odgovor na ovo pitanje je veoma subjektivan - učenici bilo koje borilačke veštine favorizuju baš svoj izbor (inače bi verovatno učili neku drugu borilačku veštinu).
Postoji mnogo raznih ali podjednako dobrih razloga za izbor bilo koje borilačke veštine radi samoodbrane, duhovnog razvoja ili prosvetljenja, opšteg fizičkog zdravlja, samopouzdanja itd. Razne borilačke veštine i razni stilovi naglašavaju različite aspekte.
Otud "bolje" zapravo zavisi od toga šta želite od borilačke veštine. Ipak, i dalje je pitanje subjektvino, pa bi možda bolje bilo pitati se "Da li je aikido za mene bolji od neke druge borilačke veštine?"
Na ovo pitanje sami morate dati odgovor. Mi samo možemo pomoći da na neki način dođete do odgovora.
Odgovoriti na ovo pitanje možete i tako što ćete samo reći "Ne, aikido nije bolji ili gori od drugih borilačkih veština. Jednostavno je drugačiji."

Da li mogu da učim drugu borilačku veštinu uporedo sa aikidoom?

"Hranite se pravilno, redovno vežbajte,
ali svakako ćete umreti."

Da. Ne postoji problem pri uporednom izučavanju nekoliko borilačkih veština, ali treba se paziti jedne stvari. Ako niste prvo stekli solidnu osnovu u jednoj borilačkoj veštini, zbunićete se kada započnete i drugu borilačku veštinu. Vrlo je moguće da ćete u takvom slučaju, sporije napredovati u obe veštine, nego da ste prvo trenirali jednu, pa drugu.
Izbor dodatne borilačke veštine uz aikido, zavisi u potpunosti od vas. Predlažemo da izaberete neku koja se dosta razlikuje da ne bi dolazilo do mnogo zabuna.

Da li postoje takmičenja u aikidou?

"Dopadaju mi se visoki muškarci. Volim da ih smanjim."
A Tomiki Aikido Sensei

Često se govori kako ne postoje takmičenja u aikidou. Tačno je da je osnivač aikidoa Morihei Uešiba, ili O Sensei smatrao da takmičenja ne pristaju ovoj veštini, ali ne slažu se svi sa tim.
U popularnom stilu, Tomiki aikidou, postoje takmičenja. Mada, to se ne smatra osnovnom karakteristikom ovog stila. S druge strane, većina škola aikidoa ne praktikuje takmičenja.
Čak i u školama sa takmičenjima, većina treninga aikidoa je pre kooperativne nego antagonističke prirode. I bacač (nage) i onaj koga bacaju (uke) rade kao partneri i pokušavaju da optimizuju iskustvo onog drugog.
Ovo "radno partnerstvo" je takođe potrebno da bi se:

  1. mogućnosti povreda pri izvođenju potencijalno opasnih tehnika aikidoa dovele do minimuma,
  2. razvile sposobnosti oba partnera da uzmu "ukemi" - da bi bili odmorni i spremni da se čuvaju pri padu ili u borilačkoj situaciji.

Istorija aikidoa

Razumevanju aikidoa može doprineti saznanje o njegovom nastanku, koji se ne može odvojiti od biografije njegovog osnivača Moriheja Uešibe.

Priča počinje 14. decembra 1883. godine, kada se u gradu Tanabeu, prefekture Vakajama, rodio Veliki učitelj. Uešibin otac je bio vođa jedne od političkih stranaka u svom mestu, tako da je pored verbalnih duela sa svojim suparnicima, često bio i fizički napadan, što u to vreme i nije bila retkost. Kao dete, Morihej Uešiba je često prisustvovao takvim situacijama i u svojoj nemoći da pomogne ocu, zaklinjao se da će sve to jednog dana promeniti. Onoga dana kada bude postao snažan. U tim ranim danima njegovog detinjstva treba tražiti početni impuls, motiv koji je bio presudan, kako za njegov život, tako i za rađanje aikidoa. Uprkos bolešljivosti, zahvaljujući izuzetno jakoj volji i redovnom vežbanju, ovaj prvi zavet biva ispunjen. Postao je toliko snažan da su po okolini kružile priče o njegovoj snazi. Umesto tih priča, dovoljno je reći da je u svojih 158 cm telesne visine (što je i za Japance oniži rast) uspeo da ugradi preko 80 kg mišićavog tela.

Pred njim je bio sledeći, mnogo teži korak kultivisanje te snage i njeno oplemenjivanje, čemu se on krajnje predano posvetio. Nikad nije propuštao priliku da uzima časove iz neke od borilačkih veština od učitelja koji su prolazili kroz njegovo mesto, a često je i putovao ako bi čuo da u okolini boravi neki od iskusnijih poznavalaca ovih veština. Tako je već 1901. u svojoj osamnaestoj godini dobio diplomu o uspešno završenoj školi đu-đice kod učitelja Tokusabura Tozave iz klana Kito. Dve godine kasnije, ovladao je školom mačevanja Jagju, pod učiteljem Masakacu Nakajem. Sam Uešiba izjavljuje da su na formiranje osnovnih stavova, kretanja i rada ruku u kasnijim tehnikama veštine koju je on stvorio, presudno uticala saznanja koja je stekao upravo u ovoj specifičnoj školi japanskog mačevanja.

Nošen nemirnim duhom, godine 1911. prijavljuje se kao kolonista i odlazi na Hokaido (najsevernije japansko ostrvo) gde susreće majstora Sokaku Takedu iz škole aiki-đuce Daito koja se ubraja u najstarije u Japanu. Koreni ove veštine gube se negde u IX veku, u vremenu vladavine cara Seive za čijeg se šestog princa Sadazumija tvrdi da je bio začetnik ove škole. Uešiba poziva učitelja Takedu u svoju kuću i uči od njega gosteći ga i služeći mu pune četiri godine (od 1912. do 1916.), posle čega dobija diplomu da je ovladao svim tajnama ove veštine. Mnogi zahvati u tehnikama aikidoa nastali su na osnovu borbenih tehnika ove škole što rečito govori o uticaju koji je ona imala na Moriheja Uešibu i stvaranje nove veštine. Pred odlazak sa Hokaida on ostavlja svo imanje zajedno sa kućom učitelju Takedi. Godine 1922. završava školu đu-đice, a 1924. školu borenja kopljem.

Ovde su navedene samo najvažnije škole kojima je Uešiba ovladao i koje su neposredno uticale na stvaranje aikidoa, ili bolje rečeno, njegovog tehničkog dela. Jer ono što daje aikidou njegovu originalnost i jedinstvenost je upravo ono što je stvoreno u sledećoj – trećoj fazi razvoja Velikog učitelja.

Događaj koji je iz korena izmenio Uešibin način života i njegov odnos prema fenomenu ratničkih veština bila je smrt njegovog oca koga je neizmerno voleo. Nestanak tako drage osobe izaziva u njemu potrebu za samoćom, razmišljanjem, za poniranjem u suštinu jedne večite zagonetke – tajne života i smrti. Slušajući najdublje treptaje svoga bića, on se povlači u planinu i predaje intenzivnom duhovnom životu.

Uprkos nadljudskoj snazi i izuzetnoj veštini koju je posedovao, on je još uvek bio nezadovoljan svojim dostignućima. To nije bilo ono pravo za čim je tragao i šta je želeo. Metode borbi koje je izučio, omogućavale su mu da na najkraći, mada ne i na najbezbolniji način eliminiše i veći broj eventualnih napadača. Upravo to saznanje mu je i zadavalo najviše muke. Pobedom nad nekim stiče se samo još jedan neprijatelj. Pobednik od danas, sutra je poraženi. Čoveka treba ubediti u neispravnost njegove namere, a ne pobediti. Budo (ratnički put) ne može biti tako plitak, tako relativan, tako nestalan kao što su pobeda ili poraz. Budo je nešto mnogo više, “Bu je ljubav”, izjavljuje učitelj Uešiba. To je prelomni trenutak u njegovom duhovnom sazrevanju, to je momenat kada počinje da se rađa moderni aikido. Sam Uešiba označava 1925. godinu kao prelomnu. Polazeći od osnovne pretpostavke “Borba je ljubav” prihvatio se mukotrpnog posla oplemenjivanja krvoločnih tehnika kojima su ga naučili i stvaranja kvalitativno nove veštine koja će biti otelotvorenje tog principa.

Još dok je živeo u osami glas o Uešibi kao izvanrednom poznavaocu budoa, raširio se ne samo po okolini već i mnogo dalje. Mnogi su dolazili kod njega po savet ili pouku, a bilo je i ljubopitljivih koji su odlazili od njega potpuno ubeđeni u ono u šta su dotad sumnjali. Tako je glas o “velikom ratniku” stigao do Tokija i određenih važnih ličnosti. Otada su učestali pozivi u razne krajeve Japana. To je vreme neprekidnog putovanja i prikazivanja jedne, dotad nepoznate veštine, koja je bila klica iz koje je nikao aikido.

Najzad 1927. godine Morihej Uešiba se seli sa porodicom u Tokijo, gde ga prihvataju kao osnivača novog budo sistema. Velikim brojem kurseva od kojih je jedan održan za pripadnike carske garde (nosiocima 5. dana za džudo i kendo), i prikaza svoje veštine, stekao je verne pristalice i važne sponzore (admirali, generali, članovi carske porodice …), tako da dobija ponudu da radi kao profesor budoa u Pomorskoj akademiji. Istovremeno sa ovim poslom Veliki učitelj je nastavio sa redovnim treninzima u maloj iznajmljenoj sali.

Godine 1931. zalaganjem članova Izvršnog odbora novoosnovane organizacije Kobukan, završava se Centralna sala (Hombu dođo) u tokijskom kvartu Vakamacu-čo. Pored nje je 1968. godine sazidana nova trospratna zgrada sa tri dođoa ukupne površine 240 tatamija, gde se i danas nalazi sedište Aikikai fondacije.

Nova veština stiče sve veću popularnost. Otvaraju se širom Japana ogranci Centralne organizacije u kojima majstor Uešiba održava kurseve. Veliko interesovanje dovodi i do reorganizacije Kobukana koji menja ime u Kobukai i postaje fondacija 1940. godine. Ali ubrzo, zbog izbijanja rata, ova organizacija prestaje sa svim aktivnostima. Veliki broj studenata je pozvan u vojsku tako da rad u Hombu dođou postepeno zamire. U to vreme Morihej Uešiba odlučuje da se povuče iz Tokija na jedno imanje u prefekturi Ibaraki blizu grada Ivame, gde se posvećuje poljoprivredi i konačnom oblikovanju nove veštine kojoj najzad, posle mnogo traganja, daje ime aikido. Ovome su predhodila imena kao “aiki-nomiči” (put ka aikiju), “aiki-đu-đucu” i “aiki budo”. Na ovom imanju je podigao i hram posvećen aikidou, kuću i mali dođo u kome i danas veliki broj studenata iz svih krajeva sveta uvežbava ne samo tehnike aikidoa, nego pokušava da oseti i onaj duh kojim odiše ceo taj prostor, gde se konačno oformila jedna do tada nepoznata budo diciplina.

Neposredno po završetku drugog svetskog rata, novembra 1945. iako su sve budo aktivnosti bile zabranjene, Kobukai organizacija se još jednom reorganizuje, menja ime u Aikikai fondacija i dobija novo rukovodstvo. Godine 1948, čim je zabrana budo aktivnosti ukinuta, Aikikai spremno i organizovano kreće u nove akcije i vrlo brzo obnavlja svoje članstvo, otvara vrata svim zainteresovanima i postaje snažna organizacija koja svoje aktivnosti prenosi i van Japana.

Veliki učitelj, iako redovno treninge održava u Hombu dođou u Tokiju, veći deo vremena provodi u Aiki svetilištu u Ivami, neprekidno usavršavajuči tehnike aikidoa. Ovo je bila njegova preokupacija i glavna aktivnost sve do duboke starosti, ili tačnije do poslednjeg dana, 26. aprila 1969. godine kada Morihej Uešiba umire. Ni do tog poslednjeg dana on nije do kraja zaokružio i konačno prestao sa traganjem za novim oblicima materijalizacije vrhunskih teoretskih principa na kojima aikido počiva. Zato se i danas aikido proučava kao otvoreni sistem sa velikim mogućnostima nadgradnje koja dolazi posle doslednog i temeljnog proučavanja onoga što je Veliki učitelj ostavio u nasleđe ne samo svojim neposrednim učenicima i narodu iz kojeg je ponikao, već celom čovečanstvu, u nadi da će kroz aikido ljudi bolje upoznati sebe, stupiti u harmoniju sa ljudima oko sebe i napokon, postati svi jedna porodica.

Jovica Stanojević
("Aikido put ljubavi")